Трактат о сликарству, Леонардо да Винчи

1. Да ли је сликарство наука или није

Науком се назива она делатност духа која води порекло од својих првих почетака од којих се у природи ништа друго не може наћи што би било део те науке, као код континуираног квантитета, тј. науке о геометрији, која, почињући од површине тела, води порекло до линије, границе те површине.  И овим нисмо задовољни, јер знамо да линија има своју одредбу у тачки и да је тачка оно од чега ништа не може бити мање. Дакле, тачка је први почетак геометрије; и ништа друго не може да постоји ни у природи ни у људском духу што би могло да дâ почетак тачки. Јер, ако кажеш да се на некој површини додиром најоштријег дела писаљке ствара тачка, то није тачно; него ћемо рећи да је такав додир површина која окружује своје средиште, а у том средишту налази се тачка, а та тачка није од материје те површине и ни она, ни све тачке у свемиру нису у стању, макар биле спојене, под претпоставком да се могу спојити, да сачине ни један део неке површине. И претпостављамо да замислиш целину састављену од хиљаду тачака; ако одвојиш неки део те количине од хиљаду, оправдано се може рећи да је тај део једнак целини. А то се доказује нулом или ништицом, то јест десетом цифром аритметике, а та се ништица означава са 0; она, стављена иза јединице, начиниће десет, а ако ставиш две иза те јединице, постаће сто, и тако ће бескрајно увек десет пута расти број коме се она додаје; а она сама по себи не вреди ништа и све нуле на свету равне су једној јединој нули у погледу њихове бити и вредности. Ниједно људско истраживање не може се назвати правом науком ако не прође кроз математичке доказе; а ако кажеш да су науке чији је почетак и крај у духу истините, то је недопуштено и побија се из више разлога; а први је, да се у таквим делатностима духа не примењује искуство, без кога ништа није сигурно.

2. Сличност и разлика између сликарства и поезије

Однос између замишљеног и стварног је онакав какав је између сенке и тела које баца сенку, а исти такав однос је између поезије и сликарства, јер поезија преноси свој предмет у машту читаоца, а сликарство га стварно даје ван ока; његове одразе око прима истоветно онако као што је у природи, а поезија га даје без те истоветности, и он не долази до средишта осећања путем чула вида, као што је то код сликарства.

3. Која је наука кориснија и у чему се састоји њена корисност

Она наука је кориснија чији су плодови приступачнији и, према томе, мање је корисна она која је мање приступачна. Резултат сликарства приступачан је свима генерацијама света, јер је тај резултат подвргнут чулу вида, а до разума преко уха он не долази на исти начин као што долази преко вида. Дакле, њему нису потребни тумачи за разни језике, као што је то код књижевности, и оно непосредно задовољава људски род, на исти начин као и ствари које је створила природа. И не само људски род, већ и остала жива бића, као што се то испољило у једној слици оца породице, којој су се обрадовала мала деца која још бејаху у пеленама, а исто тако пас и мачка из те куће, да је била дивота посматрати такав призор.

Сликарство приказује разуму са више истине и верније дела природе него речи или књижевност, али књижевност са више истине преноси речи до разума, што сликарство није у стању. Али рекосмо да је достојнија дивљења она наука која приказује дела природе него она која приказује дела ствараоца, то јест дела људи – а то су речи, као што је поезија и слично, које прелазе преко људског језика.

4. О наукама које се могу научити и о томе како се сликарство не може научити, а ипак је наука

Науке које се могу научити такве су да се у њима ученик изједначује са учитељем и даје исте плодове као и он; оне су корисне за онога који их учи, али нису толико изврсне као оне које се могу оставити у наслеђе попут других ствари. Међу овима сликарство је прво; онај кога природа није обдарила не може га научити, као што је случај са математиком од које ученик прима онолико колико му учитељ предаје. Оно се не може умножавати, као што је случај са књижевношћу, код које копија вреди исто колико и оригинал. Оно се не може одлити, као што је случај са вајарством, код њега је одлив раван оригиналу у погледу вредности дела. Оно не ствара безбројну децу као што је то случај са штампаним књигама; једино оно остаје племенито, једино оно прославља свог ствараоца и остаје драгоценно и јединствено и нникада не рађа децу равну себи. И то необично својство чини га изврснијим од оних наука које се свуда објављују. Зар не видимо да су слике које представљају ликове светих божанстава стално покривене најскупоценијим засторима? А пре него што се прекрију, приређују се велике верске свечаности са разним песмама и разним свиркама. И приликом откривања велико мноштво народâ који су се ту стекли одмах се баца на земљу, обожавајући их и молећи оне које слика представља да им врати изгубљено здравље и подари вечни спас, исто као да је тај дух ту жив и присутан. То се не догађа ни са једном другом науком или људским делом; а ако кажеш да то није заслуга сликара, већ једино заслуга представљене ствари, одговориће ти се да би се људски дух у том случају могао задовољити лежећи у кревету, а не да обилази непроходна и опасна места ради ходочашћа, а то се, као што видимо, стално чини. А пошто се таква ходочашћа стално одигравају, ко их то покреће без потребе? Свакако ћеш признати да их покреће та слика, што не могу да учине сви списи који би могли да прикажу слику и снагу тог духа. Дакле, изгледа да тај дух воли ту слику и оне који је воле и поштују, да више ужива у томе да буде обожаван у том облику него у другом који га приказује, и да због ње чини милост и дарива здравље – као што верују они који се на таквом месту окупљају.